Dok sam radila kao web dizajner, najviše sam volela kad klijent prvi predloži cenu. Ponekad bi mi ponudio više nego što bih se sama usudila da tražim. Tek danas vidim koliko su moja uverenja o novcu uticala na cifru koju sam bila spremna da izgovorim.
Danas mi je zanimljivo kako sam uopšte dolazila do te svoje cifre. Znala sam šta klijentu treba, koliko imam iskustva i koliko će mi vremena otići na posao. A u cenu sam, sasvim nesvesno, uračunavala i nešto što nisam mogla da znam – koliko bi njemu bilo skupo.
„Ja to ionako brzo uradim“
Neke projekte sam naplaćivala po satu, a za neke sam unapred dogovarala fiksnu cenu. Kod satnice je računica bila jednostavna. Ako sam želela da zaradim više, mogla sam da podignem cenu sata ili da radim duže. Plašila sam se da klijenti neće prihvatiti višu satnicu, a već sam znala koliko sati dnevno mogu i želim da radim.
Čovek bi pomislio da mi je bilo lakše kad me neko pita koliko košta ceo projekat. Tu sam mogla da predložim iznos kojim bih bila zadovoljna. A ja bih opet pomislila: „Pa dobro, meni za to ne treba mnogo vremena. Ja to ionako brzo uradim. Lakše će pristati ako tražim manje.“
Godinama sam učila da bih nešto umela da uradim brzo i dobro. A onda sam baš tu brzinu koristila kao razlog da manje naplatim. Dok sam smišljala cenu, u računicu su ulazili sati koje ću provesti radeći. Sve ono što sam već znala i zbog čega je klijent uopšte mogao da mi poveri posao nekako se podrazumevalo.
Kako sam znala koliko je klijent spreman da plati?
Nisam znala. Znala sam šta se u mojoj okolini smatra dobrom zaradom.
Dešavalo se da za nekoliko dana zaradim koliko neko oko mene zaradi odlazeći na posao nedeljama, nekad i ceo mesec. Iz te perspektive moja zarada je delovala sasvim lepo. Istovremeno sam viđala da dizajneri u Americi sličan posao naplaćuju dvostruko ili trostruko više. Njihova cena mi je imala smisla. Čim bih zamislila da ja pošaljem takvu ponudu, javila bi se ona misao: „Ko će mene sa Balkana da plati toliko?“
Samu sebe sam smatrala jeftinom radnom snagom. Niko nije morao to da mi kaže. Bilo je dovoljno da godinama slušam šta je dobra plata i gledam koliko se za taj novac radi. Tako sam stekla svoj osećaj za to šta je „mnogo“. I po tom osećaju sam određivala cenu čak i kada sam radila sa ljudima kojima su sasvim drugi iznosi bili normalni.
Umela sam sebi lepo da objasnim zašto je moja cena realna. Samo što sam retko bila zadovoljna kad bih sela da za tu cenu uradim posao. Opet bih računala koliko mi još sati i projekata treba da bih zaradila onoliko koliko želim. Tako sam se vrtela ukrug.
Vremenom sam svaki novi projekat počela da gledam kroz to koliko će mi sati uzeti i koliko će mi se isplatiti. Nedostajalo mi je ono zadovoljstvo kad sednem da radim nešto u čemu sam dobra i baš mi je drago što to umem. Posao mi je postao moranje.
Kako su moja uverenja o novcu uticala na cenu mog rada?
Danas mi je, iz ugla DIT hipnoterapije, posebno zanimljiva ona moja rečenica: „Lakše će pristati ako tražim manje.“ Tada sam verovala da dobro procenjujem klijenta. Danas vidim i koliko je meni bilo lakše čim bih spustila cenu. Nisam morala da izgovorim iznos koji stvarno želim i sačekam da čujem šta će reći.
Zbog takvih trenutaka želim da kroz DIT hipnoterapiju i programe koje stvaram više govorim o novcu. I sama sam godinama menjala svoj odnos prema njemu. Čitala sam, slušala ljude sa drugačijim iskustvima i počela da primećujem koliko često za neku cifru kažem da „nije normalna“. A onda sam prvi put ozbiljno razmotrila pitanje: Normalna gde i za koga?
Najveći pomak za mene je bio kad sam shvatila koliko mi je lako da dajem i koliko prostora imam da naučim da primim. Bilo mi je prirodno da razvijam svoj dar, uložim vreme i nekome rešim problem. Mnogo mi je teže bilo da za to što već umem tražim iznos kojim bih bila zadovoljna. Tu za mene zakon davanja i primanja postaje vrlo konkretan. Mogu da uživam u tome što mi nešto ide od ruke, da vidim koliko to drugome znači i da dozvolim sebi da budem dobro plaćena za taj rad.
Želim da pomognem ženama koje vole ono što rade, a već dugo se vrte oko iste zarade. Da prepoznaju uverenje koje se umeša baš kad treba da pošalju ponudu ili zatraže povišicu. Da imaju više prostora da zarade, a da im ostane radosti u poslu. To je ono na šta mislim kada kažem da želim da radimo iz duše.
Koju bi cenu napisala da niko ne gleda?
Ako želiš da prepoznaš svoja uverenja o novcu, obrati pažnju na ono što sebi kažeš čim pomisliš na veću cifru. Uzmi papir i izaberi jedan konkretan posao koji dobro znaš da radiš. Ako si zaposlena, zamisli sledeći razgovor o plati.
Zamisli da živiš negde u inostranstvu. Radiš isti posao i imaš isto znanje koje imaš danas. Niko iz tvoje okoline neće videti šta pišeš i nikome ne moraš da objašnjavaš zašto toliko tražiš. Koji bi iznos napisala da na kraju posla zaista budeš zadovoljna koliko si plaćena?
Zapiši ga. Pored njega napiši iznos koji bi danas stvarno izgovorila. Ako se razlikuju, obrati pažnju na prvu misao zbog koje bi onu veću cifru smanjila. Zapiši je svojim rečima, ma koliko ti zvučala razumno. Moja je bila: „Pa ja to ionako brzo uradim.“
Sledeći put, pre nego što prepraviš ponudu ili izgovoriš manji iznos, daj sebi trenutak da se zapitaš: „Ko je prvi rekao da je to previše?“
